Zraka
Ž ivot je tunel bez tračka svetla,
i tek kada mu dodirneš kraj,
osetiš kako jako peče,
sav onaj propušteni sjaj.
U trenu kada si htela zgrabiti zraku,
koja te mami , svi su bili pametni
i rekli su ti stani.
Ti poslušna, dobra, ćerka ,majka, žena,
u odluci čvrsta kao stena,
uvek bi osetila strah,
možda su drugi u pravu,
sigurniji je mrak.
Tako ceo život vijaš svoju zraku
i večno živiš u mraku,
u kovitlacu između sreće i tuge,
izabrala si da slušaš druge.
Polako osećaš kraj tunela,
osećaš tu bolnu toplinu,
ako sada ne uhvatiš zraku,
zaboravi na sudbinu.
Sama si izabrala kraj.
Moja Tanja, divna si…ali gde si mi? Suzana…..