[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Sedim kraj obale, prolazi jos jedan dan,
polako se primice kraju, na vrata mi dolazi san.
Talasi su sve veci, more se peni,
sve se na staro vraca, samo ti ne dolazis meni.
Sunce je i dalje snazno, ledja mi gore,
prija mi dok me miluje, urezuje nove bore.
Neka sam starija, da zivot brze prodje,
ne znam sta posle ide, ali sa nestrpljenjem cekam da dodje.
Cuvam prizor u glavi dok se plaza prazni,
prolaze svi pored mene, koraci su im srecno vlazni.
Pod nogama osecaju vodu, dok im talasi zapljuskuju kolena,
osecam se odseceno od svega, poput leptira odvojenog od cvetnog polena.
Usamljenost mi je postala igra, u kojoj neprestano gubim,
pritiska me zatocenistvo koje me razbija udarcima grubim.
I dok se nametnuti osmeh provuce, zaboli me svaki pokret,
volela bih da samo nestanem, uz nevidljivi odlazeci okret.
Kao balerina da otplesem svoj poslednji ples,
kada se zavese spuste da me proguta sopstveni bes.
Nije mi zao sto sam tebe izgubila,
iako sam ti zivot dala i iskreno ljubila.
Krivo mi je sto sam usput ostala bez licnosti koju sam volela,
shvativsi da sam sebe izgubila tebe sam u sekundi prebolela.
Ne trebas mi ti, treba mi ona stara ja,
koja se u svetu pogresnih bajki slucajno izgubila.
Ti si mi samo unistio snove, ubio veru u ljubav pravu,
odneo sa sobom izgradjen ponos, ostavio samo pognutu glavu.
Evo sedim i cudim se, na sebe sam ljuta,
sto sam ti dopustila da me povredis iznova, toliko puta.
Sada me more privlaci, te neistrazene dubine,
neka me okupa celu, da me za zivotom zelja mine.

Posted by UnaZikova

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting