[Ukupno:1    Prosječno:5/5]

Otići i rizikovati
da se lice skameni
kad vidi željene oči?

Dok tvoje ne znaju
da li bi zaplakale
ili se smejale.
Od neizmerne sreće
ili od gadne rane?

Koja se tog momenta otvara,
tupo sakateći celo biće u tebi.

Da može,
bezobzirno bi pobeglo,
ostavljajući smežuranu
kožu na podu.

Na kome bi tada
ljudi igrali uz muziku –
onaj ritam koji ti
sada i ne osećaš.

Čula su te bezobrazno napustila,
onda kada su shvatila
da će ples sitnih demona
uskoro otpočeti svoju
dobro poznatu koreografiju.

I da će se usne
skupiti od gorčine,
a da će se glas, ipak,
protiv tvoje volje,
vešto provući,
pustiti eho reči
koje ne želiš
da izgovoriš.

Jer će obećanje sebi,
najteže za ispuniti,
da više nećeš
pisati pesme
sa starom posvetom,
ostati neispunjeno.

Ili, ne otići
i time iznova
izbegavati sukob
sa samim sobom?

Druga strana ne postoji.
Bitka se odvija u tebi.

Pa iako opet imaš
razrađen plan delanja,
svaki put bivaš poražen
od strane krvnog neprijatelja.

Sečivo koje te ranjava
držiš u svojoj ruci.
I samo je pitanje vremena
kada će izbiti nova buna,
i da li će ikad biti
zauvek ugušena.

Posted by Sla

This article has 2 comments

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting