[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Ono što je nerečeno,

što se tek može naslutiti iz nežnog pogleda,

okupanog nekakvom skrivenom čežnjom i strepnjom,

ponekad odaje više negoli same reči.

Ponekad i pre nego što uspeš izreći po sto puta preslišane rečenice,

taj pogled bolno okrutne hladnoće,

ledi tek sa usne dunute nevidljive čestice.

I tako zaleđene padaju na tle,

razbijajući se na sitne kristale,

običnu srču slogova i slova,

i nikad neće ni stići do nje

iako ste bili svega uvo do uva.

I bude te strašno blam i stid tog krša i nereda,

pa se ponizno saginješ da pometeš što se pomesti može,

Ona smeje i gleda,

a tebi se beži iz sopstvene kože.

 

Autor dusko drazic

Odgovori

Subscribe without commenting