[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Zaborav je tiha vecnost koja ti necujno dusu uzima, polako je krade,
odnosi ti sve trenutke, secanja, stare nade.
Prekriva okorelim mrakom svaki pokusaj da stignes do cilja,
vodi varljivim, pogresnim putem, udaljava vesto i po hiljadu milja.
Ne vidis povratak, gubis se u prasini tame,
ostavljas tebi drage ljude izgubljene, same.
Tek poneka kap iz proslosti morskih dubina,
oslikava tvoju strast da letis do neostvarenih visina.
I dok pogledas u krug svojih snova,
nestaje bez povratka svaka putanja nova.
Prestaju ruke da grabe i stezu,
stisava se potreba da se za nekoga vezu.
Izmoreno telo samo luta u nizu pogresnih odluka trnovitog, nezaobilaznog puta,
ipak svesno kristalno ciste slobode koja sve pred sobom guta.
Poslednja cestica ljudske duse ostaje da lebdi u zraku,
toliko je bilo ispraznih zelja da je velicanstveno ne ispuniti svaku.
Cutanje vezuje mastu i vreme,
od svega ne ostanu cak ni uspomene.
Samo iskusni borci, oni koji su se snasli u haoticnom bolu,
uspeli su da predju prepreke i stvore neku stvarnost novu.
Mozda kroz nestrpljivu vecnost ipak opazeni prodju,
cekajuci prave naslednike da po svoje obecano dodju.


 

Posted by UnaZikova

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting