[Ukupno:0    Prosječno:0/5]
Čini ti se – sam si, svetom mlakog sjaja,
No od sjaja blješti samo truplo sivo,
Čezneš da se desi nešto nepojmljivo
Za dušu ti mrtvu, što dođe do kraja.

Ali neće, – neće!, spremi se na pute
Gde ruku pod ruku idu žal i ljubav,
Da sjedine tvoju prošlost, i da žute
Ukopaju nade uzdah uzaludan.

Sve ono što jednom mogao si taći,
poljubiti smelo, još više, i jače,
sve ono zbog čega nisi bio vredan
sad u tebi grca i uvrelo plače;

No, da li si ikad voleo, i kako?,
Misliš, ljubav beše vatra nezasuta
Čiji plamen tinja i kad kiša padne,
I kroz tmine guste žarom sija svuda.

Misliš, ljubav beše tvrda kao kamen
Čiji oblik vreme ne mrvi, ne guta,
Misliš, ljubav beše vijori k’o pramen
U slobodi vetra, duž beskrajna puta;

Ali nije, – nije, to ti snivaš samo,
To dečačko srce u tebi još bije,
Nit je ljubav večna, niti može tamno
Nebo iznad čela plamenom da skrije.

Zato se utopi u grudima mojim
zagrljajem plavim, i spokoj oseti
svih zatona mlakih, što ponoru leti,
što breskvine suze obrazom ti boji.

Utopi se mojim zagrljajem plavim
Pa iz tih dubina popij tajne sve,
Da osetiš naše minute što idu
Sa crvenom tajnom sunca koje mre.

U plišane grudi utopi se moje,
Iskapaj sa usni taj kerozin znoja
Taj negažen pesak što curi kroz vreme
U sve moje čežnje, i sva jutra moja.

Vaskrsnimo potom u okean slani,
U pučinu koja svu mirnoću pije,
Da budemo jedna dub, a jato kapi
Nek slepljenim dlanom svu nam večnost slije.

Stopi se u moju kamenitu nemost
Polu – mrtve oči, sa kojima pišem;
Nauči da slušaš tišinu što dišem
Dok drhtim k’o grana za laticom zrelom.

Spusti obraz meki na grudi, k’o sluga,
K’o kad ptice slete prvoj bronzi Juga,
I dozvoli da te popijem, i svuda
Izmrvim sa usne svu bujicu bluda.

Od galijske noge, do ponoćne kose,
Duž plastelin kože usne nek se množe,
K’o oluje božje nek ti nemir pukne
Koji sam uspav’o zabubnjalim srcem.

Pa pod mojom bradom kao dete usni
K’o mladosti zadah u krpljenoj bluzi,
Rukama me tankim prihvati, i ne daj
Sećanju da plane u zaspaloj suzi.

Lutanja sva moja, plašt gladne mi kože,
Miris peperalje u staračkoj zeni,
Prihvati, i zgrli maline na vratu
Koje jedno leto mirisom rumeni.

Nepisana slova slobode, sa grudi
Prstima pročitaj, al’ ništa ne reci,
Suvišne su reči za iskrenu ljubav
Što kaplje po duši kao kišni meci.

Stražariću draga za oboje, spavaj,
I ostaću budan da me snovi ne bi
Okovali bajkom od tvog postojanja
Od vulkana kožom što žudi rumeni.

U plamenim tvojim talasima mila
O, jedina moja, – večnosti se molim,
Da u njima nađem što si davno snila,
O, jedina moja, da te zavek volim!

Autor Simic_Petar

Ova objava ima 1 komentar

Odgovori

Subscribe without commenting