Vreme

Jedan usamljeni nemi um,

nem za sve koji nece da ga cuju,

oronuli cosak novog vremena,

svedok velikih promena,

zar se staro zlato vise ne ceni,

zar postoji nesto sto je vrednije

od lepe reci,lepog osmeha,

iskrenosti.

sve vrline coveka,promenom datuma

vec nisu nista,

neznam da li uopste cuju

ljubav govora,

da li rec i dalje ume biti

jaci dodir od ruke,

da li lepo lice koje ne govori,

moze biti lepo?

cime li se danas meri lepota?

zalazak sunca i hladna klupa

u parku.

zaplenila je hiljade sati

zaljubljenih parova,

ona cak nije imala tockove,

glasnu muziku ,prljave poglede,

najlepse nove godine su prolazile,

bez gomile para,

i danas ima vatre,ali bez

dima i zara,

kad se sretnu pogledi,

ona hemija koja se kaze daje

vremenu vedrinu,

nadu za drugi,treci,peti dan,

zelju da se opet sedi satima,

medju hladnim drvenim vojnicima,

iskrenost,srce na dlanu,

bez straha od lopova osecanja,

nije ih bilo,ne takvih…

pesma dragoj…secam se…

koja je u sebi imala,danas

nepoznatu recenicu VOLIM TE,

bila je cesto tema u porodici,

tema leptira,

koji plesu u stomaku,

pravi osmeh,bez sminke…

cesto pitam se,sedi li na

onoj klupi devojka koja ce

sve ovo razumeti,

koja i dalje zivi za bice,

ne za nesto drugo…

kojoj ce rec srca znaciti

mnogo…

nadam se da ce romantika

naci sebi saputnika,

da ce zvezde i sunce usreciti par,

onda ce ove reci biti velike,

i njoj najlepsi dar.