[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Pred vratima tvog srca, već danima stojim
prestao sam odavno da ih brojim
ispiru me kiše, obuzima stud
sve vise mi se čini, uzalud

Tek ponekad vjetar prošlosti
pomjeri zastore od tuge tkane
i provuce prazninu kroz gole grane (krosnje tvog života)

Evo kucam, ne znam po koji put
ne otvaras, opet uzalud
kako da udjem kroz ta vrata
zakljucana rukom praznine!?

Pomislim ponekad da uopće nisi tu
da sam pogriješio adresu
pa sjetan krenem poci
i ugledam tad, na prozoru,
svijecu u sred noći

I vratim se tada kradom
ispunjen nadom
da si otskrinula vrata
a ona i dalje, zakljucana stoje
i zadovoljno moje otkucaje broje

Posted by P. Zimmerman

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting