[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Precenjena ljubav; od nas beše crvi
grob u žitu što se plesom plavim mrvi
i ništa nam više u danu ne vredi.

Dajte makar vrelo slatke, dečje krvi
jer još samo živi onaj koji prvi
svoje srce strahom nevešto pobedi

O bezmerna noći što dozivaš dane,
sva je moja ćutnja namenjena tebi,
ali njom ti pevam, i celivam rane
one koji beskraj izdržao ne bi.

Prazna duša vapi, o, zar ići mora
na istinu bogu taštine i laži.
Dok zapeva šuma i pijana gora

moj srebrni korak mirisima traži
nerođenu, gde je, barem to mi kaži
dok gine u oku nerođena zora.

I voleći kišu naučih da plačem
o, srebrne dirke tajnovitog sveta,
tucite po rani bez stajanja, jače,
jer bezbol je moja rana odvek kleta.

Autor Simic_Petar

Odgovori

Subscribe without commenting