[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Tek što noć pobedi dan,
Čovek ranjenih nogu poče da hoda
Poznatim putem on ide sam,
Pogrbljen pod crnilom večnoga svoda.

Korake svoje napamet zna,
On ide pravo, bez svoje sene.
I sam  je deo tog noćnog sna,
Sa svakim korakom, iznova vene.

Pred kućom jednom zastade čovek,
Umorno sluša uspavanku što dušu mu para,
Tu melodiju slušaće dovek’,
Uspavanku što ga nikad do kraja ne uspava.

Sklopljenih očiju, u sebi vrišti.
Taj miran čovek, što pred kućom stoji.
I svake noći umire isto,
On mrtav živi, a živ ne postoji.

Poražen hoda, korakom slabo
U mraku, na starom putu, umorno stade.
Tek što se Sunce rodi, stidljivo, mlado
I Čovek sa Tamom u ništavilo nestade.

 

Posted by Dylana

Sanjam. Živim samo za glad. Još uvek pokušavam da savladam veštinu letenja. (:

This article has 2 comments

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting