[Ukupno:2    Prosječno:5/5]

Iz očeve ljutnje veče mi se pruža,
mesec mu je bledi zatrovao masti.
Duša moja gori vrelja od oružja.
Iz koje ću noći u zoru procvasti?

Anemični plasti, o lahori mlaki
sa čokotom krvi iz davne mladosti
grohotom u licu sunce ste dotakli
i zemlju u kojoj trule moje kosti.

Šta tišine dalja u cvetanju kriju,
kad mi javu bude srebrne im munje,
kad porastu loze svilenih prstiju
iz očiju trošnih od umorne sumnje?

No zaludno mrvlje bronzano se krasi
srcem mlade smrti, žeđom životinja,
tamo gde smo stali, u poletu gazi
iz utrobe pune zajede i kinja

jedno jutro novo, što senama krati,
glave koje drže kandila i sveće,
o, kad svanu sati, tihi, nepovratni,
tu zaludnu večnost niko videt neće.

Rodiće se boje oku nepoznate,
svodom roblju znoja tajnu da govore,
u sebe će srce prokleti da vrate
još jednom da sami u sebi izgore.

A ljubav će crna u opori cvasti,
planuće i nemir zavladaće prvi.
I svako će grlo provalijom pasti
bez srca i duše, bez voljene krvi.

 

Autor Simic_Petar

Ova objava ima 3 komentara

Odgovori

Subscribe without commenting