[Ukupno:1    Prosječno:5/5]

Koliko lepote nebom tvoga srca
k’o Jadran u Jesen dubinama ćuti?
Kolika si smehom utolila Sunca
i čežnje kolike u trešnjinjoj usni?

Koliko je duša planulo u vatri
neukrotne tvoje, u dečačkoj bludi,
mrveć se u pepel k’o sutona sati
— od ljubavi tvoje zgoreli i ludi.

O, kad noć zanemi, da li me još pamtiš,
kad se stiša Kraguj sa Jesenjih granja,
kad iz hladne jave snovima se vratiš
dal’ ti bledo nepce moj miris još sanja?

A ja, evo, dišem, po navici nekoj,
i o tebi pišem, – još voliš me stihom;
ja, i samot verna, na postelji mekoj,
i srce što ne dam posle tebe nikom.

Autor Simic_Petar

Ova objava ima 1 komentar

Odgovori

Subscribe without commenting