[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Vidim prazninu..ali znam da nešto ipak prebiva u njoj!

Osjećam samoću..ali znam da je netko uz mene!

Pomislim da nema izlaza..ali ipak gajim tračak nade!

U teškim trenucima poželim da ne postojim i ne želim za nikoga čuti..

Ali ipak zazivam Njegovo ime,

oslanjam se na Onoga koji me ne zaboravlja,

koji na sebe preuzima sve moje strahove i podiže me u mojim padovima!

A onda dođu neka bolja vremena,

Osvane jutro ispunjeno entuzijazmom, kao hrabar ratnik koji se do maločas borio s  upornošću proganjajućih snova i pogubio zastrašujuću rutinu monotonog jutra.

Kada se to dogodi, i narastem u očima svojim i očima drugim, u očima slijepim…

Više Ga ne trebam…

Još Ga osjećam i znam da je  kraj mene, ali potiskujem ta saznanja.

Nemam Mu što predati! Moja sreća i  radost pripadaju samo meni!

Utješio  me… Zahvalna sam Mu, iako nisam sigurna jeli to samo Njegova zasluga.

Stoga nastavljam i dalje sama, bar dok traju ova neuobičajena jutra,

Izgube li ona  bitku, potražit ću Njega,

Jer znam da će biti tu za mene, no nažalost, ne znam mogu li reći i obrnuto!

Autor carpe_diem

Ova objava ima 4 komentara

Odgovori

Subscribe without commenting