[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Svojim morem,

Mesec mirno plovi…

S’ vremena na vreme,

zaustavi se na stanicama Sazvežđa,

odakle Zvezde žure u treću smenu…

Kao poslednji romantik,

Svojoj gospođici Mesečini osvetljava platno,

po kom ona neumorno slika senke,

toliko žive,

da mora da ih veže stopalima za tlo,

ne bi li ih sprečila da pobegnu..

Iz nekakvog hira,

Samo njoj poznatog,

U ovaj kraj ne zalazi…

A moja Ulica samo ćuti…

Plaši se mraka…

Pa, žmuri i pušta Svetiljke

Da se vojnički rasporede po njenom obliku

I imitiraju zvezde…

Kad bi je, bar, izdale i ostavile u tami !

Shvatila bi da su, u crnilu,

Zvezde sjajnije…

I nikad ne iznevere…

Uvek osvetle put za Negde…

Onda bi se, valjda, moja ulica odvažila

I ne bi trajala samo do poslednje svetiljke…

Krenula bi u svet…

Možda bi upoznala neku drugu Ulicu..

Možda bi zajedno pravile raskršća…

Ko zna…

Samo dvoje je i potrebno da se put ukrsti…

A možda je njen strah opravdan…

Zajedno,

Sačekaćemo mudru Zoru…

Ona uvek ima prave odgovore

Na sva pitanja…

Šta, uopšte, ja znam ?!

I zašto se, uopšte, brinem ?!

Ja samo popunjavam svoje Čekanje Njega…

Ulica je ta koja ima ozbiljan problem !!!

Autor VilaDobrila

Odgovori

Subscribe without commenting