[Ukupno:0    Prosječno:0/5]
Znaš,
ponekad ti kroz prozor
svoje ogoljele duše
dobacim osmijeh
i usprkos svome nemiru
još imam snage
napraviti korak ili dva k tebi.
Ne treba meni neko drugi
da pali svijeću na pragu noći
ja već odavno vidim i u mraku.
I znam,
da svaki moj pokušaj
uspinjanja do hrabrih
neće završiti porazom
jer Ti me prihvaćaš.
Odvraćam lice od tebe
a Ti me malenom činiš
i puštaš da padam
da bi osvanula u sebi.
Znam,
zamećeš mi tragove
da zbog svoje zablude
vrisnem u samoći
al’ ipak dah moj
utiskuješ u svoje dlanove.
Zašto me pozivaš
da se gostim s tvojim mirom
ja ovako ništavna, jadna
i nesposobna da trajem?
Služiš li Ti meni ili ja Tebi?
Ne moraš mi reći,
odavno je znan
i početak i kraj.

Autor Klaudija

Ova objava ima 1 komentar

Odgovori

Subscribe without commenting