[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Veče je, kostur dana truo je pod šahtom,
uspavljuje rečenice, budi neizrecivo;
lice slepljeno vetrom i vremenom
izobličeno ćutnjom, zaboravljeno…

očekujem nečije ruke, Nov pogled
tišinom vajan, opelom neljubljenih,
da postanem dete što sanja
tvoje podkrovlje,
znoj kiše od breskve plavi.

No umeti nećeš pustiti irise
mrtvih leptira betonu u travi.
A teška se ćutnja ugojila grudima mojim
dok ne osećam strah niti se bojim

onoga što nas čeka. Još malo,
jutro će smekšati krute dojke i mleko bilja
usne će nam vetrovim kasom napojiti lako.
I ja i ti, tek tako, bez žudnji i milja
— u tišini nestaćemo…

Autor Simic_Petar

Odgovori

Subscribe without commenting