[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Podjednako smo krivi za izgubljenu bitku,
nismo isplovili, navikli samo na vodu plitku.
Dubina nas je povukla, vir ucinio svoje,
nije bilo sudjeno da spavamo u dvoje.
Pticja pesma je bila bliska zvuku na fruli,
cak smo i tu muziku drugacije culi.
Toliko nas je delilo, da svesni nismo bili,
predugo smo se od kraja uspaniceno krili.
Kompromisi, gutanje na silu, cutanje,
sve smo trpeli da ne bismo iza ledja culi saputanje.
Neka pricaju, imace sta i da kazu,
malo istine i dodak sami da naslazu.
Nisu kompetentni da nam sude, neka na svoje kuce bacaju kamenje,
dok smo mogli trajali smo, na lepom zadrzimo nase znamenje.
Nema potrebe da se mrzimo, odrasli smo za toliko,
rastanak nas nece boleti, sto ne znaci da si mi sada niko.
Prosla je ljubav, ali ostalo je postovanje,
zato cu te uvek cuvati u srcu, kao prijatelja, nista od toga manje.

Posted by UnaZikova

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting