[Ukupno:1    Prosječno:5/5]
Ljudi bez lica, prazna vozila,
duše bez zavisti lutaju gradom,
niko ne pita i svako skita,
senkom se krije i luta kradom,
a pesme u nama svetlost nam daju,
jedino one nam bole vidaju
i predavne vidike otvaraju neke
da pravac odrede, a travke neke
leže po parku i trag odaju
gde snegom smo gazili jesenje pute
onoga dana našega sveta,
mi znamo kada, i onda i sada,
mila moja.

U svetu su našem samo slavuji
pevaju cvrkutom najlepše pesme
a dečak onaj zna šta se ne sme
i ćuti ipak, ne kaže ništa,
a pita zapravo, glasno te moli,
i srce tad boli jer dušom te voli,
al’ ćuti, onda, i plačući spava,
na snegu krivice, ispod je trava,
tamo,
u sadašnjoj prošlosti,
najdražoj toploti,
u kutku čekanja,
u našem svetu
večitog trajanja,
i želja,
mila moja.

Onaj dečak,
ti znaš…

(Bgd, 27.okt.2017)

Autor Darko 47

♫ Poezija, proza, veliki fan Roya Orbisona, kolektor svih audio verzija pesme “La Golondrina”, voli muziku, film, književnost, video pripremu… kažu, dobar čovek… Iz BGD ♫

Ova objava ima 2 komentara

    • ~~~ Hvala puno. Ovo je jedna od retkih koja mi se čini, kod kasnijeg čitanja /jer ja pišem na mah i ne znam šta pišem/ da kao da nije moja… Kao da sam ovde neki drugi JA… Veliki je mix davnog, sadašnjeg, budućeg… Ima puno simbolizama i reči izmedju redova – za one koji umeju to da vide, naravno… Najverovatnije da ova za mene stilski veoma drugačija i veoma retka današnja pesma je pod utiskom moga još neku nedelju skorog ponovnog susreta u ZG sa mojom najmilijom. Drugo objašnjenje ja nemam.
      Veoma mi je čudna ova pesma,a jasno, drago mi je da vam se svidja, naravno. Hvala i veliki, lep pozdrav ~~~

Odgovori

Subscribe without commenting