[Ukupno:1    Prosječno:5/5]

Tužno oko tvoje ne poznaje pesme,
nepoznate odveć, sve buduće stihe,
u damaru reči tihe koje besne
– ono čuje samo još ponoći tihe,
ono sluša zvono tek rumene zore,
tišinama mesec koji zdušno peva,
zrake krvi tople, snene dokle gore
da ih mije suzom koju tužno leva.

Ruke prazne draga još toplije grle.
Ledne usne, znaćeš, i novembar smeju.
Grudi mrtve brže pored živih hrle
da ugaslu ljubav vaskrsnu i zgreju.

Ni obrazi tužni ne čuju nas više.
Miris leta tavni ne haje za cvećem.
Pesma zaborava, samu sebe piše,
kome i ja, ljubo, sad lagano krećem;
da me nema više, da me nikad nije
za zaborav dajem ovaj zadnji dan ,
onaj u kom nada srce pjano pije
i sve čini draga kao bivši san.

Posted by Simic_Petar

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting