[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Imali smo cetrnaest,
tih dana.
I smejali smo se kao mladi maljmuni, kako si rekao
a nismo cak ni bili naduvani.
I znao si svaki mladez na mom telu
iako me nikada golu nisi video.
I znao si da volim hvatace snova i violoncelo
a nisam znala cak ni koji broj majice nosis.
(Ali nista nije bilo bitno, tih dana.)
A smejala sam se
kao da mi je tek cetrnaest.
A sve sam nebitno o drugom znala,
ali nisam znala sa njim da se smejem.
I imala sam trepavicu na obrazu;
i nisam smela da budem tu
i da ti lezim u narucju;
i nisam smela slucajno da te poljubim
(kada je trepavica medju tvojim prstima ostvarila moju zelju)
kao da si ti onaj kog treba da ljubim
i pored kog se budim
i koji zna sve o meni,
ali ne zna da me ozivi i nasmeje.
I znala sam da postoji razlog da dodjem u tvoj grad,
ali taj razlog nisi ti.
I to sam znala!
ipak, samo se pustis,
i smejes,
i razmenjujes knjige dok se krisom gledate,
i slusas pesmu koju je zbog tebe naucio da svira,
i pustas da ti suze od smeha razmazu sminku,
i nije te briga,
samo lezis u tim rukama u cijim ne smes,
jer nisu tvoje,
a samo su tvoje
jer te dodiruju onako kao da je to jedini razlog njihovog postojanja.
I pijes rusku votku i igras remi,
i pricas i sto ne bi trebalo
i opet te nije briga;
ni za pricu, ni za razlog, ni za ostatak sveta;
samo lezis i smejes se
kao da ces zauvek imati cetrnaest.

Posted by jinjang13

Odgovori

Subscribe without commenting