[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Hoce li ikada svanuti dan da se ne setim tvoje pojave,
da li ce jutro odneti miris postelje znojave?
U vodi se budim, od kosmara ne bezim,
od ubitacnog bola samo glasno rezim.
Tvoje ime je sifra svakom mom nalogu,
ne hodam po asfaltu, propadam u gnjecavom talogu.
Nestaje sposobnost mog razumevanja ljudi,
ne izjasnjavam se kao ranije povodom razlicitih cudi.
Ko zna zasto se izlazemo nepotrebnoj boli,
to osmeh shvati tek kada prestane da voli.
Moja putujuca briga je vise tona teska,
ne snosis krivicu, ali jesi moja greska.
Krznenim ogrtacem prekrivam ramena,
stitim se od oluje koja se posle tebe sprema.
Puca od leda svaki deo koze koji te sanja,
svakim sam danom posle tebe pojava manja.
Pokucaj na vrata, uzmi sve sto mi nisi dao,
ponesi i lazljive reci, i par noci koje si mi tada ukrao.
Zasto te se secam, konstantno se pitam, zasto o tebi pisem,
i bas svaki put kada hocu da te zaboravim, ja samo zaboravim da disem.
Ne postoji lek, cak ni vreme te ne brise lako,
to sto si meni uradio, ne moze nikako svako.
Makar vredis za trud, za obojene noci,
necu te nikada videti, a ni izbrisati necu moci.

Posted by UnaZikova

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting