[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Naviknem tako na trenutke neke

što tišina se zovu.

Bilo u noći ili danu tišina me zove.

Niko kao tišina vrisak ne pušta jači.

Ali se vremenom naviknem na nju pa mi govor

mase dođe kao odmor mali.

Tišina me vrlo često sebi zove i vuće.

Popustim pred njom pa se tako u njeno okrilje uvučem.

Nekada me ta tišina,miluje po duši.

Tapše,sapće i veli:”Ne brini neće tako lahko život da se sruši.”

Ima lijepe tišine koja pruža ruke sreće ,za neka lijepa vremena

kojih nikad nestati neće.

Autor Honey_lady

Odgovori

Subscribe without commenting