[Ukupno:0    Prosječno:0/5]
Iluzije, zablude –
zavedu te, zablude i zalude.

Osećaj
duše sada para
jedna od njih, mala.

Mogla je da bude velika,
ali jednog zrna duše više nema,
a uprkos smrti nastavlja da živi.

Opet sam je se setila,
burne umirujuće bure,
umirući u pustinji biva
okićena cvećem i zalivena

Suzama gasi požar,
vlaži pepeo, hrani tlo,
oplemenjuje juče i rađa danas.
A kada bude sutra –
e tada će da miriše.

Ali ko sam ja
da budem junak ove priče,
u tvome svetu
gde je čovek čoveku vuk.
Samo onaj u krvi do kolena
koji ne može da se sastavi sa dahom,
samo ona zver koju hraniš taštinom.

U ovom svetu ne postoji, pre toga
trenutak kao što je ovaj, tu, sada.
Ništa ti ne pomaže što tu nisi,
jer to od čega odlaziš – veruj
nikako ti ne želim da mu se vratiš.

A ako i ja odem,
kojem junaku ostaje muka.
Onom koji se bori za kontrolu nad haosom,
koji čvrsto drži zanemarujući svoje rane,
čije ruke pokušavaju da zadrže prah,
ili onom koji pusti uzde pod teretom
samo da mu bol karakter ne poremeti.

Ne znam,
ali i ko sam ja da znam –
samo onaj koji je na udaru sam.

U njegovom mraku tišina je gusta,
njegova svetlost intenzivno leči.
Ne želim ti da posećuješ ovaj hram,
jer iza njegovih vrata
nikakve reči ne umanjuju sram.

Kada iz ove borbe
strada neko treći,
čija je onda tuga veća
i/a čiju kašiku meda žuč izjeda.

Autor Sla

Ova objava ima 3 komentara

Odgovori

Subscribe without commenting