[Ukupno:0    Prosječno:0/5]
Kao dvorska dama spustila je prste
igličasta Smreka, da ih vetar ljubi.
A vetar je putnik, i nije joj veran,
on sve krošnje voli k’o paladin ludi.

Uporno me putem hor ptičiji prati,
skrivenih u dubu krošnji što me paze.
Kao da ti starci zimzeleni znaju
o mom večnom putu duž beskrajne staze.

Vašar je samoće, tišine i mira,
i ptica idilom opijena ćuti..
Jasenje se stapa uz zvuke klavira
Lahora, što leden ranu zimu sluti.

Kao kule stoje Čempresi i Jele,
vekovima verni svom stražarskom mestu,
iznad njih su sante, od oblaka, bele,
a pod njima zlatni ljiljan krasi cestu.

Vazduh kao nož kroz nepca me seče,
zorom, dok još sunce ne raspali plamen.
Nad listalim morem šume, blede zvezde
do sumraka kopne u daleke jame.

U podne zelena Drina mirno teče
kao da joj šuma pod valima spava.
Tek u zaton mladi, kad se spušta veče
zablista ko nebom beskraj tamno plava.

I ja sam k’o Ona, putnik zle samoće,
dvorište mi malo cela divlja Tara,
meni cilja nema što mi srce hoće,
preuski su puti za stope sanjara.

Priroda i čovek, kao jedna duša,
jedan organizam, dišu u duetu.
Al’ ne ume svako tišinu da čuje,
i da pusti srce sa pticom u letu.

Autor Simic_Petar

Odgovori

Subscribe without commenting