[Ukupno:0    Prosječno:0/5]
Kreon usn’o jutrom u dnu mekog dana
Besane sam oči udavio njime,
I sad srcem čednim raspira se plahta,
pod njom sniju leta i detinjstva zime.

I još je u meni tih dražesnih zraka,
U kredencu starom zelenih bombona,
U podrumu tamjan novembarskog mraka
U promaji suze cvetalih viola.

No sad je tišina, neizdržna, ledna,
Samo talog duše pun je dana svelih,
Klonula je mladost, kao ljubav jedna
I sve ono drago što ikada želih.

O, ja pijem samot, da udavim blud,
U mantilu krpnom dah jadranskog grada,
I sanjam, u suzi, nemajući kud,
U senkama šume da mi srce strada…

Autor Simic_Petar

Ova objava ima 1 komentar

Odgovori

Subscribe without commenting