Neću da mislim o danima onim, neću se vraćati stazama starim, k’o onda u osami, napušten, sam, ponovo ne znam i niti ne sanjam, za grešku što tebe odveo nisam, za krivnje moje godina proteklih i sreći i radosti godina nekih. Neću više juče da živim niti za neku krivicu krivim naša znanja ili neznanja…


Ona devojka najmila, plave kose, žurila koliko brzo noge je nose da traži potpise poznatih lica, da hoda istom trasom ulica tragom nekada Tina Ujevića, pa Dom Omladine i tamo žurke, pa naši susreti i naše žmurke, i ulica moja i ulica tvoja i naša … Hoću da vidim ponovo sreću da osetim davne neprošle…


Što su daleke ponekad naše bliske daljine kada to nisu snovi, kada to java jeste, kada te budan sanjam, kada mi sreća iz duše moje peva najlepše pesme, one, najlepše blizine tvoje …A onda boli pokriju reke, zalede zimske čarolije sreće, zaveju pute a reči lebde u hladnoći disanja života teškog pa opet, srećom, samo…


Koja je pesma iz moje duše kad vidim svuda, dobrote se ruše, reči ne čujem, a jesu moje, reči što samo dobrim se broje, bolni se pate, ne mogu pomoći, pa mesec da skinem, ne uspem dostići njoj na dlan svetlost ovu da stavim kao znak ljubavi, kao znak hvale, a ne uspem ništa i…


Jedna mala plavušna devojčica i dalje je stajala na onom uglu naših sećanja, ispred ulaza doma kulture, čišćenog prilaza, a sneg je bio, pa promrzlog lica jedva je rekla, pitala mene, da li ću čekati uporno tebe i posle onda, i posle juče, i uvek da li ću dušom tvoj biti a znaš da ljubav…


PISMO

Tražim te svuda i u očima neba vidim tvoj lik. Pismo sam čekao, ali ga nije bilo; voleo sam te puno, mila moja i spavao sa tvojim mislima, a onda sam video u ogledalu da sam ja vojnik. Pismo je daleko i nikad ga više neću dobiti. (za Seku Lošić, Zagreb, juli 1968)


NISAM OTIŠ’O KRUG SAM OBIŠ’O, ZAPITAO NJU ZA NEZNANU ISTINU, TERETNU ODAVNU, I OPET SAM TU, KOD TEBE SAM TU. (Bgd,23.okt.2017)


Trepti sudbina životnog lika a travka najlepša ostaje sama i treptajem pita kad god je prilika, kad mnogo se volimo, kuda sa nama … (Bgd,20.okt.2017)


Nismo na svetlima da bismo glumili igramo sebe, iskreno, jasno, ovde smo stalno da bi se ljubili, da ćuteće reči svi čuju glasno sve naše istine i sva saznanja da ljubav nam traje i pre našeg znanja, da želja si moja i pre postojanja kada je zvezda najlepšeg sjaja sišla na binu pravo iz raja…


Stigla je jesen, toplina lepa, K’o leto da je, sunca sve više, Ali znam ja vrlo, uskoro kiše, Pa hodam i mislim o nadi nada Da tebe vidim, sutra il’ sada, Pa opet ranjenog, povredne duše, Da jedino snagom tvojom me lečiš Od svih tebi reči pesme mi skupiš I od njih zrake sačiniš, pustiš,…


Veoma bih voleo da opet se vratim u onaj hodnik još uvek kod tebe pa kao tada u davno vreme pre tvoga “ne” ja drugo pokušam, da te ne čujem već daleko odvedem, da prestignem boli, da sudbinu sprečim, tad sutrašnjost sklonim, tebe izlečim od budućih dana preteških slika, nesrećnih stvari nestvarnog lika, mila moja….