Krov

Sedimo na krovu neke šestospratnice I gledamo u svetla našeg grada I svetle naše oči I svetli moja nada   Nada da ćes se u jednom Pravom trenutku Kad se mnogo zapričam Okrenuti ka meni   I staviti svoje drhtave usne Na moje izgrižene I da će taj poljubac   Trajati baš onoliko Koliko treba…


U čulu vidim pesmu i istinu i čujem slutnju kako trepti sjajno, neodlučno i cepa dimenziju sveta koju udišem pesmom. Treperi mir neobjašnjene ljubavi i vreme stane u trenu kada izdahnem svežinu reči i njenog imena. Apstraktna krv iz dlana i obećanje pomirenja potekli su u jednom uzburkanom talasu koji u neukrotivoj snazi ispisuje nove…