Otišla si, rastanke vratila, a kao da nisi… Srećan sam na tvojim mirisima, preradostan sa tvojim šalama, nerazumno lud za tvojim postojanjem, prezaljubljen u vrline i mane, i onda ljubim tvoje dodire moje kože, nežne, još nežne, meke k’o pahulje snežne, i svaki je delić onog najvremena sa tobom predivno sasvim proveden vremenski eon one…


Na peronu čekam minutu stotu a tmine sviraju poslednju notu one iz prošlosti zaborava zapisanu simfoniju boli i tuge u tvome životu, al’ više neće, tebe ja ne dam, sreća od sada, ja tako znam, i neka traje i neka bude, i neka dana, zore nek’ rude, i sada i posle, ovde il’ tamo, uvek…


Istom sam stazom prošao danas i moram reći, cvet stoji, čeka na nas, nisu ga ukrali niti posekli, uništili nisu, ni istinu pretekli, pa tebi pišem ove tople reči da zna dobra duša tvoja, cvet naš je zauvek tamo, stoji i gleda i nikom se ne da, mila moja… (Bgd, 08. Jul 2017)


Kosi se trava, bruje mašine, ljudi su drugi, nema tišine, a park naš stoji i dalje tamo i snove čuva na nas samo… Mnogo je klupa što istinu znaju, mnogo njih rešilo ljubav da daju, a onda vidim cvetić kraj staze, O, Bože, lepote, pa ne dam da gaze, ne dam da pridju kosidbe tamo,…


Ne mislim više, prošlost ne snivam, samo sam danas i sada te gledam, vidim te svuda, gladan i žedan, ispunjen tobom i nikom te ne dam, o tebi mislim i tu si, ne sanjam… A snovi o tebi? A misli o tebi? Kud odoše oni dani drugih puteva svepostojanih, nestvarno brzo stvarno proteklih, do danas…


Upila si sve nesreće prošlosti što ležaše u našim dušama, u cvetove mirisne dobrote pretvorila da bole nam leče, lepote donela, uživanja čekana u našim srcima uspešno vajala u najlepše note, u slike ljubavne nove, nikada vidjene, nemoguće, nestvarno, u moguće prenela sa rosnim mirisom reka, staza i obala, onih naših dalekih i stvarnih i…


Nisu sastanci samo radi rastanka u našim gradovima, na našim livadama, na stazama traženja naših uspomena i divnim našim rečnim obalama, sa tobom samo, uvek mi neznanoj, sa tvojom dobrotom, večno mi novom, već ljubav caruje našim stalnostima, pa onda ti kažem, istinski samo, i sastanak i rastanak, ovde il’ tamo, deo je ljubavi, java…


Na besputnoj livadi miomirisa gledao sam cveće lepota, tražio tebe, sav lud od sreće, koji je tamo najlepši cvet što pretstavlja onaj tvoj svet, gde je lepota tebe najlepša, gde je opojnost tvoja najjača, cvet meni najdražih boja, onih tvojih, najmila moja; pa ipak, u poljima cveća, tebe mirisne tamo nema, i mene nije napustila…


Dopusti mi da te prenesem u moj svet snova na livade cveća, lepog drveća, na zelene brežuljke polja bosiljaka i mirisima odenem tvoja sećanja da svega se setiš dok voliš mene kad stvarnost ti nova, veoma čudna, a tela nam budna sa mirisom ruža i skladno dišu na livadi snova, mila moja. I ćuteći meni…


Ja sedim sad sam na klupi života ne vidim kiše, sunce, noći i dane, i ponekad čekam zora da svane, i ponekad čekam leta u zimi da tebe donesu, ljubavi moja, pa žedan tad vode da se napijem sa izvora ljubavi i tvoje lepote, pa popnem se onda na vrhe planine i puteve gledam i…


Zbog onih reči nikako potrebnih, i objašnjenja mojih neshvaćenih, i boli naglih nenadno nastalih, ti suze isplaka i natopi lice a ja upio sve tvoje kristale i popio boli i kapljice soli i evo me jadim, a duša me boli, i evo me ležim, a skoro će zora, na slanoj obali Mrtvoga mora, mila moja……


♫ ONLY IN DREAMS ♫ Na našem putu ti mi prilaziš u rukama zvezde svetlosti tvoje, pa nežno privijaš na nebeska nedra i strasno i divno samo me ljubiš a svud sjaji lepota šarenih boja u nemernoj požudi ljubavne strasti kad dana nema da mere nagosti na ovom putu, ni tvoje ni moje, mila moja….


Nije mi dobro pa tebi pišem i molim ljude za pomoć neku, neka me dovedu, neka me spuste, ja sklupčan da budem kraj tvoje lepote, ja tebe molim, protekli živote, da tamo snivam i upijam ljubavi tvoje i budem bolje kraj životne priče, kod naših življenja što nigde ne liče, gde samo su naše istinske…