U danima ovih postojanja našeg daljine su ipak iste ostale, prepreke obići treba još negde, ja trudim se, ja molim, daljine odmah da sklonim a pomaka nema, govori tišina, ne čujem reči, svuda mi ječi, al’ ljubav me drži, pa nadu mi pruži tvojim dodirom plavetnog neba u očima plavim i plavom kosom i nežnim…


Nisam ja kriv što planine postaše visoke, i sunca nema a kiše stalne, pa majski snegovi iz kristalne visine, pa daljine još samo veće i veće… A ko da šapate pretvori u reči, da izreče ponovo rečene želje i tvoje ime izgovori nežno i tebe divnu da pozove nežno i seti na mene, preko planina,…