Na tim lepotama dodira duše snili smo sneni i budni najnaše snove tih dana, noći, minuta uzdaha a dani posle otvarali vidike cvetnih livada, mirisne planine, uz otiske naše po prašini puteva i šetnji nas, nasmejanih i željnih duša, ljudi iz davnih odbačenih ponora boli, ponosnih da znaju da najzad se voli, onih miomirisnih dana…


Vratićemo se opet tamo da sanjamo nedosanjane snove, da ljubeći tražimo nesaznane istine, da ćutimo glasne nerečene želje, i smehom lečimo sve duboke boli i osećaje ispoljimo naše, lepe i uvek nove, večne pratioce iskrenih dodira duša, i onda, i sada, i sutra… Vratićemo se opet tamo da ponovo osetimo osećaje duše što ljubav se…


Onda kada su nam dani bili najduži od neke najduže godine, u ćutanju čuli odjeke glasne planine, snivali smehom budni, snivali radosno sneni, budjeni cvrkutom zova malene senice, pokriveni željama onih lepota i traženja opet nadjenih mesta gde su nam tajne ponekad bile nestalo izgubljene ali sa nadom nekom da se jednom ponovo nadju, sa…


Hteo sam tebi veoma pomoći al’ sada vidim, uopšte ne treba, jer sama si sve one isplakane suze smehom radosno i srećno zamenila, pa onda i ja, pun sreće, uživam u svetlosti tvoje iskrene duše i ljubavi jedinstvene, najjače na svetu, one, daleke al’ ipak mi bliske, veoma tamo i iskreno ovde, što snažno zrači…


Tebi, daljino koja si ovde, snažan zagrljaj dajem ti sada i ruke ti pružam, i sunce da greje, pa sve hladne sumnje da ispare tada, moja najdraža daljino najbliža, i pogledaj u holu našeg sećanja, sreća ne stanuje više preko puta, već samo u nama, i nisi sama, ovde si sa mnom, daljino najbliža, mila…


Nisi mi tek sada postala ljubav moga života, iz boli – lepota cela, nisi tek sada najdraža vila onih uzdaha mojih i ćutanja glasnih, saznanja novog a već pre znanog, mila najdraža ludice moja, ja tada nisam, ali znam sada, uvek si to bila… (Bgd, 03.avg.2017)


Ipak se pitam, u duši se čitam, možda ti nisam pokazao ljubav, možda ne dovoljno tvoj bio jesam, možda ne umem, il’ možda ne znam, koliko volim tebe to duša zna; i dodir tvoj meni je dovoljan, tim pogledom plavim sasvim zadovoljan, i zagrljaj tvoj, najjači na svetu, kao da grli celu planetu, donosi srećne…


Dajem ti sve odbrane moga života Tebe da čuvaju u danima ovim, Da spavaš lepo na mome ramenu, Da vedra budeš u radosnim snima, Smejuljica iz bajki stvarnih likova, Jednom da veselo snivaš lepotu Onih zajednih najsmejnih dana I noći zvezdanog raspetog neba I onda i uvek, i tada i sada, Mila moja… Bićeš ti…


Koliko bih voleo pokloniti tebi Svu radost i sreću moga života Da sasvim tvoj sam, više no sada, Pomoći hoću, sve poklone meni Tebi da predam, da tvoju lepotu Uz povrede duše ulepšam još tada, Od odavnih saznanja ranjene srne, Od tegoba u duši gde zlotvori grme, Da osmehe tvoje i radosti tvoje Sasvim ti…


    Hej, Poželjela sam da te vidim Samo to I ništa više Jedan trenutak tvog života Mali osmijeh I ništa više Onako u prolazu Zastali korak Skriveni pogled     Pitam se želimo li isto I koliko smo daleko od ovog života Isprepleteni, a zapetljani u druge ljubavi I znam da nećemo se sresti…


Nismo videli naše jutarnje magle, one najlepše na početku dana, nismo osetili mirisne hladnoće jutra, ali jesmo spavali nas zajedno na onim pomenutim dodirima paperja, na divno dosanjanim snovima želja, na svim otkrivenim našim čekanjima, pored livada divnih, cvetno – mirisnih trava, to jesmo, radosno, osetno, srećno i divno, veoma mi… A jutra ona nedosanjana,…


    Možeš li me voljeti Tako nesavršenu Tako meku Tako nježnu u voljenju tebe     Možeš li voljeti moje ruke Koje žude grliti tebe Moje usne ljubiti tebe Moju kosu što miriše na čežnju     Možeš li voljeti mene tako običnu Neobičnih očiju U kojima se zrcale snovi Odsanjani za nas dvoje


    Još ponekad u mislima svratim tebi Zagrlim te Pogledam u oči Tiho šapnem Volim te Želim te I pustim da me poljubiš     Još ponekad stvaram sjećanja o nama I o svemu što je moglo biti I što smo mogli biti mi Teško mi je Ali volim tragove tvoje ljubavi na sebi