Danas sam našao tvoje zaboravljene reči; strane izbledele malo, hartija nešto starija, žuta, a reči tvoje iza korica, čitam i vidim, opet se setim, tebe iste od danas i onda, radost što donosiš u ranjenu dušu, što lečiš opet sve moje boli, one od znanja i od neznanja, mila moja. Danas sam našao posebnu knjigu…


Besciljna šetnja stazama bola neznanog grada kraj neznane reke, ni ljudi nema, a ruke daleke, a oči skrivene za oblakom crnim što preti danju i noću jedinim voljenim, ni put ja ne znam, ni pravac ne vidim, u nemoći svojoj pomoć ti tražim, veoma veliku, veoma sada, a oči daleke … I dalje ne znam…


Oprosti meni, premila moja, što nisam znao za dane protekle, u ranoj zori sam tražio zoru a usred dana svetlost čekao i nisam znao, ni slutio nisam, da posle noći dolazi dan. Oprosti meni za lutanja tvoja, za tvoje staze neznanog puta, jer baš zato ponekad duša mi luta od onog dalekog do ovog sad….


Sinoć sam, jadna ja, Sanjala tebe ponovo Kako mi grizeš usnu I kako mi stiskaš ruku I kako me pakleno gledaš I šapućeš moje ime Sinoć sam, glupa ja, Plakala zbog tebe ponovo Jer sam se setila Mirisa tvoga parfema Koji je ostao na onom duksu Koji si mi dao Sinoć sam, prazna ja, U…


Krov

Sedimo na krovu neke šestospratnice I gledamo u svetla našeg grada I svetle naše oči I svetli moja nada   Nada da ćes se u jednom Pravom trenutku Kad se mnogo zapričam Okrenuti ka meni   I staviti svoje drhtave usne Na moje izgrižene I da će taj poljubac   Trajati baš onoliko Koliko treba…


Ne gledam više strane kalendara jer stoji vreme a boli rastu, ne spajam više kraj sa krajem kada su krajevi sve dalji i dalji gomilani računima besramno visokih, tražeći potpunu propast nekada više srednje životne klase, i zato su boli života jaki a izvor vode zatvoren odavno. I dok nosim ponovo stvari prošlosti, dar Domu…


                   ~~~ No one will ever know                             the truth but me … ~~~ Ko je taj čovek što skuplja protekle uspomene, sve tuge smešta u prebolno srce i pomoć otišlu vraća na početak da reši protekle puteve pospanih trava, bez svetla po danu, bez snova po noći, sa uzdahom nesudjene sudbine. Ko je taj…


Možda samo sanjam, možda i ne živim, moguće da spavam sve lepote tvoje u ramu svevečnom te ljubavi moje. Najdraža plavetna lepotice moja čuvaj me k’o juče, danas ili sutra, i protekle godine, večeri il’ jutra neka budu sa mnom, il’ bez mene tvoja. Možda samo sanjam, moj najmili cvete, na mesecu snivam protekle susrete…


Ponekad pitam gde su nestali tragovi nekada šetanja naših jer uvek i sada kao i tada smeh svetli staze gde mi smo bili, onako prijatni, onako mili, duša iskreno prenasmejanih od prijateljstva predugo dugih … I praznim rukama grlim te sada i prizivam opet, kao i tada, iskrene reči, a ljubav željena, najpoglede snijem, a…


Upiti neznani nestali tada, nisam ja onda, nisam ni sada, pa nosim terete naše prošlosti, ne znam, ne umem, saznanja nemam, umorno listam slike radosti i probam da ćutim, ne mogu da pitam, gde su lepote onih dolina, skriveni mirisi poljskoga cveća, da li nas čekaju blizine daljina tamo da vesele opet nas nose, tamo,…


One livade mirisnih trava iz prošlosti vratile ponovo sreću i cvrkutom života iz zaborava kroz zrake sunca u nežne snove radosno pozvale dolaske ove iz mojih snova i jave moje da vratim se tamo na poznate pute, na iste livade mirisnih trava, bez ikada, bez nekada, zaborava. I zato želim, sa tobom hoću, povratke naše…


Hoću da ponovo odem na livade one moga detinjstva gde putevi dugi bliski su bili tamo smo srećno zajedno snili bez osama, bez onih težina, boli, gde budan sanjam i sanjiv te volim, na livade one ti mene vrati da spavam i snijem te mirise sreće na tepihu trave zelenih vlati. Hoću ponovo da odemo…


Mislim i ne znam, ne umem da kažem, “Volim te” – to nije pravo, ne mogu da lažem, jer nije to hvala za tebe mila, to nije za više nego si bila, a mene iz tuga sasvim izvukla i vratila suncu, povratila tebi; sve davno poznato u novo isplela milošću svojom, ljubavlju vernom, od mene…


Šaljem kristale na tvoju ruku, umij se snegom što tajne sve zna, neka ti sreća od mene bude na licu, u srcu, u duši od sna.   Na tvojoj ruci pahulje snega moje su reči ljubavi tebi, na lice prigrli, polako, nežno, ljubi daljine što tebi su blizu, k’o mene uvek, iskreno, mazno, i voli…


Oprosti što nisam gledao listove kalendara kako prebrzo piju godine protekle i lome dobrote koje znali nismo, udaljeni sasvim od nas što mi smo, prelepi, predobri, ali razdvoj’ni neznano, pa onda me od ove blizine daljina zaposele misli i draga sećanja… I onda pišem, i zato pišem, za tebe dišem i za tebe znam. Oprosti…


Nisam te upozn’o neznano Da te zaboravim nekad, Da slike tvoje izblede Da skloni se lik tvoj. Da ostanu snovi samo u snovima, Da tragove odnesu vetri nad nama, Da patina zaborav pokrije sama, Da sve što je bilo bude da nije. Nisam te video znano Da te izgubim nekad Da mene ostaviš samog, Da…


Ranije nikad verov’o nisam da male stvari velikost čine, a sada te poznam i osećam stalno i ljubav si svuda, sa mnom, odavno, i najzad znam da malo od tebe, bilo reč, dodir, što dotakne mene, to tvoje malo za mene je mnogo, nenaviknut tako, možda sam mog’o zahvalnost još više pokazat’, reći, pa one…


Hajde da zajedno otćutimo sve radosti postojanja našeg da bez reči još više saznamo da ljubavi dosta nije još bilo, da buduće pokriva sve što se zbilo i lepše dolazi jače, snažnije, pa sve će obično nam biti važnije u danima satkanim od prošlosti naše i najveće ljubavi tvoje i moje, samo za nas. Hajde…


Jedna mala plavušna devojčica i dalje je stajala na onom uglu naših sećanja, ispred ulaza doma kulture, čišćenog prilaza, a sneg je bio, pa promrzlog lica jedva je rekla, pitala mene, da li ću čekati uporno tebe i posle onda, i posle juče, i uvek da li ću dušom tvoj biti a znaš da ljubav…


Nismo se voleli samo za juče, niti se voleli samo za danas, nego i sutra ljubav nam traje, iskrenost jave u stvarnosti snova, na tvojoj mirisnoj lepoti duše, najlepši dodiri, samo za nas. (Bgd, 18.nov.2017) *Foto -Internet, art -Darko


Nije još mir u nemiru mome, nije ni moć u nemoći mojoj, nije to ljubav u ljubavi ovoj već više od toga šaljem do tebe i reči ne znam u želji kod mene da vrate te opet u doline snova, gde uvek otkrivaš i uvek si nova, smehom da budiš trenutke pospane, lepote da sanjaš…


Pitanje nije da li te volim, ni upit nije da li sam ja, odgovor pravi ljubav je tvoja, onu što milujem i samo želim da uvek to imam pa srcem celim pokrivam sve čase protekle bez nas, da sreća ti budem, radost i spas, za časove onda kad bila si moja i daleko, i blizu,…


Snivaš na ramenu skritih svetlosti zvezda dalekih, snivaš na sreći mirisa skinutih iz moje duše i moje kože, spavaš pred budjenje ponovnog proleća, spavaš pred vratima livada cveća onih od juče, onih za sutra, a ja te gledam, novu te gledam, mila moja. (Zagreb, 14.nov.2017) * Foto *S.K.


Gledanje lepote tvoje, lepota gledanja tvoga, govor ćutanja gde sanjaju snovi, ovog trenutka sveželjnog moga, samo je tren večnosti ljubavi i srca divnoga, najlepšeg, mirisnog, i sasvim tebe, pune najnežnog dodira tvoga. Lepota gledanja, srce govora i najnežnog dodira neostavljene istine uvek u meni, mila moja … (područje Slavonski Brod, 14.nov.2017) *Foto *S.K.