I nisam bila iskrena Prema sebi Kad rekoh – Čestitam A srce se raspršilo u komadiće Iz srca – rekoh A srce je vrištalo od boli I ja koja sam plemenita i mudra Tu sam pod tvojim nogama Tako ranjiva Tako krhka Tako ljubavna Tako smrtna   Stvorena da izgorim u čežnji  


Da kleknem? Nepotrebno. Ispričat ću ti s nogu samo. Da sjednem? Još gore, Eh, da se fizički umore…   Zaboravih se, istina, Zaboravih se tri puta, A zaboravljati Njega Nije li gore od svega?   Smetem se svako malo Jer mi nikako nije bilo stalo Jer nisam ja za vjerovanje I slično… nedorečeno stanje.  …


Besciljni su, dragi, moji putovi, Prljavi su pločnici, prazni uglovi, I ruglo je moja mašta, Jad mi pogled dok ponavljam Da nemam snove. A oni gore I bole. U cik zore. Krletka je, dragi, moj dom Umorni su sati, zatočeni dani I naivnost je moja utjeha Gorčina mi majsko vino dok uvidjam Da nismo sad….


Do savršenstva me oblikovaše ruke tvoje, Klizeći podatno tijelom mojim, kao kipareve ruke kroz glinu, Predajući se svakome detalju, ne bi li išta propustile, Znalački prelazeći njima mnome, znadeš svaku moju slabu točku, Pretvarajuć’ je u glazbu tijela, glazbu ljubavi…


U tvome kutu svemira je ljepše, Znaš preobraziti tamu u svjetlost, Nacrtati mi osmijeh iz jednog poteza, Korov koji raste u meni pretvoriti u cvijeće, Obuzdavaš moje demone jednom riječju, Ali nisi gospodar moje duše, niti si uzimaš to pravo, Jer nakon svega pustaš me, ne tražeći ništa zauzvrat.


Negdje između sna i jave, čuše je. Čuše njen urlik, njeno zavijanje – poziv. Ćutiše oni njenu bol, grozomornu bol,  Prolaziše im kroz tijela kao da je njihova, U naletima grčevitim, Stežuć’ im se oko srca,  poput užarenih obruča. Sad već potpuno budni, ujediniše se, Stavivši svoja srca uz njeno – postadoše jedno, Bol se…


Ne zaboravi, Da ljubav je jezik kojime govore svi, samo su ga neki zaboravili. Taj jezik znadeš od kada postojiš Ti.  Iskazati na mnoge načine ga možeš , on kroz malu gestu učiniti mnogo hoće. Taj jezik zaboravit’ nikad nemoj , taj jezik sudit’ ne zna. Zato govori jezikom ljubavi i biti ćeš voljen i…


Da li ćeš,o da li ćeš? Da li ćeš o da li ćeš?…Kad sve ovo prođe i ti budeš vjetar, ja fina prašina,da li ćeš me gnijevno rasuti po svijetu ili ćeš mnome pisati poruke po beskrajnim plažama vremena? Da li ćeš o da li ćeš?… Kad se sve ovo uznemiri pa ti budeš zemlja…


Jednom su me pitali, Zašto plačeš još za njim? Što su ti vaši dani dali? Sretna si samo u danima manjim… Nisu znali našu priču. Na pretek su zaključili, Da usne naše odavno izmiču, Da smo se previše izmučili. I sad opet sjetim se nas, Pa se pitam dal’ je moglo drukčije. Dala bih sve…


Sunce bijaše na zalasku, a grad u ljetnom raspoloženju – bezbrižnom i lakom. Svirao je gitaru. Sretoše nam se pogledi i za tren uronismo sa znatiželjom jedno drugome u dušu, njegova plavetnilo neba i mora, moja zemljana i rahla, čekajući pljusak. Nastade u toj znatiželji dug i jednako kratak poljubac očima, pljusak, uz zvuke milozvučne…


Volim more kad je ludo, kad je mirno, Sva idila i nostalgija me vuče, čas mirno, čas olujno. Osjećam se kao more, Moje srce burno, Mirno i nježno poput svoda nedostižnog. Pratim te valove, toliko svega U jednoj duši, u tihoj nostalgiji Kad stigne bura I odnesu je vali…