[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Već sam nedavno zaključila

da za mene svetost se stvara

za vrijeme najgore sablazni,

a dovoljno dugo sam učila

da trud i muka grade dara

kada se slušaju komentari porazni.

 

Ne može se čovjek truditi,

a da mu pot ne kapne,

da mu košulja ne popuca,

da ne pokuša ponuditi

sladak smrad što ga izdahne,

da ti na srce ne pokuca.

 

Nisu sveti koji dižu poglede

kolutajući očima u nepoznato,

dodirujući nosevima dohvaćene ruže.

Sveti su u duši oličenje bijede,

žive sve ono što je spoznato,

a dušama uvijek spasenje pruže.

 

Ako i ne dočekaju mira, izobilja,

ostavljaju barem traga na putu.

Ostavljaju ponekad uspomenu.

Samo po smrti doživljavaju milja

ili sačuvaju relikviju rasutu

koja nije izgorjela u smrtnom plamenu.

 

Najveće su muke mentalne, one na duši,

one kada nervi više ne drže

i kad čovjek vidi sve što je prokleto.

Zato i sveti se najviše skruši.

Kada te niti te muke ne sprže,

tvoje je srce sigurno presveto.

20.02.2015. 03:05

 

 

 

 

 

 

Odgovori

Subscribe without commenting