[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Uzdah mi smeta dok te u vazduhu hvatam,
muci me zeludac, nista ne shvatam.
Zavese se povlace, sve vidim jasno,
ogledalo sam razbila, povukla sam te kasno.
Delici se ne spajaju, nije u mojoj moci,
jos sat ili dva i ova nocna mora ce proci.
Trcis kroz pustinju mojih pesama sto te carolijom grade,
zvezdane niti se razilaze, sa vihorom odnose mlade.
I da tunel smanjim, u svetlosti te gledam,
zamahom kose odlazis, spremna sam da te predam.
Nabujale reke odnose, kose za sobom suze,
nisu ni bebe odmah spremne za korak, prvo nauce da puze.
Bice da sve sto se desava, za nase je dobro, svakako ce nas stici,
i kada od blatnjavig dna nema dublje, ta snaga ce nas podici.
Tamo gde si sada, bez mene ruke grejes,
cujem te u vazduhu, jos uvek se smejes.
Kroz maglu ti saljem poljupce, na krilima nepoznatog jahaca,
bio si ponos drugara, vodja najboljih navijaca.
Ostaju gorki jecaji sto naboralu kozu prze,
nemoj se bojati, nisi sam, necemo ni mi nesto duze.
Niko se sakrio nije od beskrajnog neba,
grejace nas to isto sunce kada i gde treba.

Posted by UnaZikova

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting