[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Železni svode kud li me tače
nedohvat sudbom, ćutnjom od bakra.
Prazne mi oči kožu ti svlače
i srce gnusno bubnja još jače
u krvavoj ruži prolećnog mraka.

Ja ne mogu dalje, ne umem više,
dalj mi se senom nemilo sladi,
o bili smo mladi k’o zimske kiše
i srce sad piše, al’ nikada više
ljubavi tople ne bismo gladni.

O sumrače tajni, o lišće plavo,
čeznući za njom krilo mi pospi
sve samoti tvoje, o rumena javo
gde pođoh smeo po krvnoj rosi
da me u letu kamenom nosi.

Ti, buduće vreme, prolazni veče
duša nek usni u letu sa tobom
dok oči te mokre mole i kleče
kao pred lažnim nemrtvim bogom;
pre pepelne zore naći me neće.

Moj poslednji pogled biće ka tebi,
gde ponori besne od žudnje krti
gde ljubavi sramne nikada ne bi
dok odvažno idem nazad ka sebi;
kličem ti hrabro poslednja smrti.

Autor Simic_Petar

Odgovori

Subscribe without commenting