Šuma

[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

 

Šumi se vraćam kad osame trn

prođe kroz kožu i srce ubode,

i podseti tako svet da je crn ;

’’O proklet da si,ljudski rode !’’

 

Tu među stablima,magli se java,

nestaje s’ granama što lahor ljulja.

Opije me mir,i tada mi se spava,

puštam um kroz snove da baulja.

 

Prilaze mi tako,sve vedrine stvari,

čitav život vidim,u kori glatkog debla.

Kroz nabujalo lišće,sunčevi signali,

padaju na mene sa prozirnog neba.

 

Ne mogu se navići čovekove oči

na čistu lepotu,kao voda bistru.

Čujem jecaj šume,duboko u noći,

vidi u meni oskrnavljenu bistu.

 

U carstvu flore savijam kičmu

i ponizno ljubim borove svete,

usnama koje molitve sriču,

tražeći u sebi izgubljeno dete.

 

Munike miris kristališe sliku,

kohezije opšte koja ovde vlada.

Ispraćaju čula ciku i viku,

duša je tihog spokoja gladna.

 

Mali sam pred ovom klicom života,

što pepeljasto sivim vratom bode,

snežne grudve nebeskih  flota,

poslate da dnevnoj svetlosti škode.

 

Preobražaj tuge u puhor poče,

kad kutak božanski pogledom oteh.

Taj snažni kikot,koji čuješ oče,

to šuma vraća zaboravljen osmeh.

Posted by Neron

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting