[Ukupno:0    Prosječno:0/5]
I mešam se promajom
između nesvršenih žena,
puteva, tragajući s kreveta u zvezdama visim,
u prkos mom strahu
da ću opet voleti snena
obrazja, van dodira da je izmislim.

a stih kao legije nerođenih iz paučine steže,
na okna, katance i kuće koje sleđene beže.
Nedohvat srca iznova rađa se u noći
i sve nas stiže, i sve je kao dirka odlazećih.

Da li ćeš moći iz crnog damarskoga vina
u novo veče koračati iznova?
okom što ljubav bira u sebi lagavši javu,
Ili spoznati pre istine što sikće
iznad temena gde bezlično biće
kao u ponoć detinjstva davnu
krvav beskraj tuge ćutnjom kuje?

I dok krv plavu prosjački pljujem,
izbledeo u kasu vremena čujem
osmeh njen, s vetrom u bezcilju dok mre.
Kao od vrelog mesa bezimene žrtve,
kao čast za nas odavno mrtve
tišina je pobedila pesme sve.

Autor Simic_Petar

Ova objava ima 1 komentar

Odgovori

Subscribe without commenting