[Ukupno:0    Prosječno:0/5]
Više me ni polja cvetala ne mame,
Stope mi pred šumom
Kao biste stoje.
Srce retko ide ulicama tame,
Sad mu pašu jutra jednolične boje.

Nisam više prepun kajanja i besa,
Kad me rane sramno namiguše koje,
Sada sanjam oči, mirne, od kestenja,
Zavodljive plave za druge postoje.

Ne verujem više u plameno veče
Kad prosutim vinom
Opija samoću.
Sumrak je ko i ja, dan što kraju teče
I snu večnom stremi kome i ja hoću.

Autor Simic_Petar

Odgovori

Subscribe without commenting