[Ukupno:1    Prosječno:5/5]

Staklo

 

Lomljivo staklo sudbine

nadvilo se iznad mene kao krov.

Sve kristalno bi i ništa se

ne zbi na tom staklu.

U aleji mašte iskra se savila

da zakuca na tajna vrata sreće.

Pitam te, drago moje biće –

kada nestadoše svi treptaji svica?

Pitam te, draga moja srećo –

kada suze isušiše nebo?

Pitam te, vodo – otkad potoci

na dnu ponora leže?

Pitam vas sve – kada su se

kose moje zamršene rasule

po putu životne tajne?

Marija Stojiljković Marstoj

Posted by Marija Marstoj

This article has 1 comment

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting