[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Sumnja,

Tegovima Slutnje i Nemira,

Svom silnom tera zemljinu težu

Da se obruši na ramena

I svojom težinom me natera da stojim na Zemlji,

Čvrsto,

Kao nekada,

U nekom pra-vremenu,

Kada sam po njoj morala da koračam…

Odjadnom,

Sve izgleda poznato…

Spotičem se o korenje Briga,

Koje je pustilo svoje žile

Da klijaju po mom putu,

Uvek kada pokušam da ih preskočim…

Nemiri koji su me dočekali,

Poznaju me odavno,

A Senke koje padaju na moju,

Već okrnjenu dušu,

Teraju je da se ježi i smrzava,

U hladnom mraku Čekanja…

Kao po već ucrtanoj mapi,

Glava me vodi do samog ponora misli,

Iz kojih vrište Očaj i Nesigurnost…

Jedini pravi kompras je moje srce,

Pa koliko god me noge terale

Da pratim svoje stope,

Utabane u prošlosti,

Ono mi pokazuje da,

Pravi put nije ni napred,

Ni nazad…

Gore…

Moj oblak me već čeka na sedmom nebu,

Samo treba da znati,

Da više ne trebam da hodam,

Već da učim da letim…

Autor VilaDobrila

Odgovori

Subscribe without commenting