[Ukupno:0    Prosječno:0/5]
S polja, obasjavaju me neke čudne zrake,

zelena snaga kuca na prozore,

čini mi se da pucaju šarke,

srce zatreperi od proljetnog vihora.

 

Podižu me zvuci rose jutarnje,

hram kamenog spavača širi zastore,

i cvijet prozorskoj dasci živom silom raste,

kotrljaju se suze od kamena.

 

Bijeli oblaci od pjanosti uzdišu,

krila nebeska dotiču nevidljive obzore,

za  moju  dušu sva svemirska sunca krvare,

smaragdne livade titraju kao vesele duše.

 

Od silnog pjanstva zazelenjeli su se obrazi,

trava raste i uzdiže boli patosa,

prolaze me radosti žišci

i drhti biće svo od zanosa.

 

I usahla zvona u kamenu snu,

probudila su glase moga bića,

želim izaći, želim slobodu!

želim ko odapeta strijela pružati ruke,

daljini i snu,

izvan granica pustoši grada,

izvan zidina hada,

želim otvoriti prozor i razbiti rešetke straha,

živinski želim slobodu!

 

Tek mrvu otškrinut prozor oduzima sve,

svu čaroliju gaja, otpuhalo je čudovište,

bura kljastih zubi

i moja zelena nada

i radost

i sanje,

proždro je vretar.

Autor Zoran Hercigonja

https://s.gravatar.com/avatar/c730048011cfc2b641d04c3293252048?s=80

Website: http://zoran-hercigonja.webnode.hr

Odgovori

Subscribe without commenting