Sećanje

[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

 

Sve mi se čini stranim i dalekim,

život postaje uspomena bleda.

Suzbijam strah kada se setim,

gde me u prostoru baraž gleda.

 

Nemoć podmuklo sapliće hod,

dok nestaju sećanja kao vode kap.

Ne sećam se više ni imena svog,

osedelog uspravno drži me štap.

 

Praveći humku iščezlom vremenu,

tražim zatureni krilatice trag.

Ubio sam moć dimnom kremenu,

nikome više neću biti drag.

 

Nedostaje dodir da podseti ovu

zgužvanu hrpu ustajalog mesa,

kako nije sama predana bolu,

teški su koraci samotnog plesa.

 

Zenicama umor priziva beskraj,

izmaglicom ašikuju svetlosti boje.

Kuda si to krenuo ? Stani ! Čekaj !

Srdi se u času odumiranja volje.

 

S’prozora kuće treptaj zraka,

otkriva rane staroj rogozini.

Gasećim očima belog maka,

zamišljam nekog svog u blizini.

 

Osokoljeni šapat belih breza,

skrnavi tišinu jezivoj samoći.

U voštani dom propalih veza,

nikada više niko neće doći.

 

Javom ili snom,teško je znati,

odjekuje žagor dugog većanja.

Ako ovo je kraj,moram saznati,

da li sam plod nečijeg sećanja ?

Posted by Neron

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting