[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Sve prolazi, ponekad je tesko odreci se onoga sto je lose po nas,
nismo uvek sigurni u kojem svetlu je za dusu spas.
Zatvor je cesto bolji, znas da izlaza nema,
cak iako se pomalo nadas, ipak je to nerealna tema.
Nije prirodno biti sam, a sa drugim ne mogu da se smejem,
kojim jorganom da pokrijem telo, da srce makar malo ugrejem.
Nikada sama, a usamljena sekunde svake,
kakav je to zivot, nepravedan za dusevno jake.
Gde je ta pravda, ko je samo odabranima deli,
zar nismo sa iste trpeze svi nekada davno jeli?
Pomesali su nagrade, losi ih prvi dobijaju,
cak i kada svakodnevno grese, njima zvezde nocu sijaju.
Nemam motivaciju da budem postena,
kada vidim da je svaka i svakakva od mene srecnija zena.
Zasto bih se trudila, kada uvek isto prodjem,
do sna koji zelim ni jednim putem ne mogu da dodjem.
Ovako su ponekad na trenutke gresi slatki,
pa mi izmame poneki osmeh, na zalost jako kratki.
I koja je svrha postojanja, kada ne dobijemo ono za cim nam dusa zudi,
prokleti smo rodjenjem, jadni smo mi ljudi.

Posted by UnaZikova

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting