Sama među huljama

[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Ne znam zašto…

Ali, eto, još se sećam:

Imala je kožu

Nežno mekanu, vlažnu

Poput mlade mahovine

Severu okrenuta uvek

Tajnama ušuškana

Omeđena zlatnim ogradama:

Pristup dozvoljen samo huljama.

 

I da

I ovoga se sećam:

Plahovitog vihora, preplanulog

Sa njenih kukova

Sa tih glatkih peščanih dina

Kao odron

Sjuri se u mene lavina

Prekri i ovo malo Mene

A resto od ničega-Mene

Rasturi, ubi, i okameni

Čini mi se, zauvek.

 

Crne, abonosovske oči –

I tu prestaju sećanja

I tu nestade sve…

Poslednji lepet senke

Preko malih, punačkih usana

Nepodnošljivo lako sjedinjuje

Za taj poslednji drhtaj

Sa tog ružičastog cveta raspršen

Lica prelepog

Od rođenja preplanulog

Proganjanog zavišću, taštinom

Hulja…

 

I sada znam:

Ja sam Ništa

Ona je sve.

Ali ne meni

Pa čak ni drugima –

Ona je sve i sva

Sebi

A ja, otpao poput lista

Jesenjeg i smežurenog

U talog, u smeće

Po zasluzi – naravno!

Ravno do dole i još niže

Među braćom svojom:

Među Huljama.

 

Ona

I dalje titra i lebdi

Po nebu ukrašenom

Dalekim suncima

Raspuklim i mrtvim

Naoko

– i videćete je

Svakog jutra

Kako iščekuje sumrak

Očima plačnim, tužnim

Zagledana u zlatne ograde

Razmišlja:

Kako pobeći od Hulja.

2 Thoughts to “Sama među huljama”

  1. josipa

    Jako moćne metafore ”kukovi peščane dine”… Prelijepo. 🙂

Leave a Comment

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting