[Ukupno:0    Prosječno:0/5]
Zvezde ne saznaše, ne ustaše nakon tvog osmeha

kojim kupujem dane sreće Edemskih vrta.

Misao mi je hrabrosti i volje ponela,

ta stihija osećanja, staza čista, grehom nezastrta.

 

Pozdravljam kopno na kom obitavaš

i na kom prihatila si mi kršni jedrenjak.

Ti, boginjo, koja sumrak stišavaš,

i zbog čega te obožava ovaj zanesenjak.

 

Samo ne potopi lađice iz oka moga,

što te dozivaše kada napokon progledaše.

Gledajući raj, tražeći pogledom svemoćnog Boga,

tvoje se milosti kroz kajanje prošetaše.

 

Neka večnost mi čuje vapaj za pomoći

u magnovenju bleska kojim život novi kupih.

Prosuše se anateme, zanemeše ponoći,

reč ti na srce ovo, neodoljiva sila stupi.

 

I sva blaga piratska ne otkopah

da bih spoznao vedrinu skromnosti tišine ti mile.

Tajna veća od vaskrslog groba,

spokoj osamljene, pročišćavajuće vedrine.

 

Progoniše duhovi kivni snagu mi slabu

nudeći da potražim leka izvan te meke ruke.

Rasturih molitvu, proneverih nadu,

digoh se na bunu, padoh na muke.

 

I tad kad se ogreših o dobrotu tvoju

stidno podigoh jedra što si ih kao pokrivač šila,

za svaku srećnu budućnosti naše boju –

na moju se nesvest blagodat slila.

 

Zato strahom ne oskrnavih sveto ti delo

da ispaštanjem kupim šansu novu.

Večeri će patiti nad iznurenim telom

koje ti zauzvrat osvaja planete i vasionu.

 

Sakriću strepnju u kutke lenjosti

da preživljeni brodolom ti smerno platim.

I sada ridaću nad kolevkom te svetosti,

što mi ne da snivati, što neću zaspati.

 

Potišten odbacih zemlje mleka i meda

jer ne pobedih osećanja tašta.

Nebo će još pamtiti i pravda bleda

da ostah te nedostojan, toplino spasonosnog plašta.

Autor Vukomanov

Odgovori

Subscribe without commenting