[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

U šarenom dvorištu sadašnjost vri,
meša miris ruža i roštilja
u sutonska pregnuća nad kupolama vila
pod kojim lice budno sni….
Baštom ucvetalom, drhtavog pruća,
u strahu od umirućeg avgusta, i skore zime,
čezneš za nedeljama prolećnim
i šapatom kažeš sramnim: pronađi me…

Ako te upijani daljina prosuta sa kalemgdana,
dalj utabana između Zagreba i Beograda,
kao nekada, utamničena znatom samoćom,
otkuj se iz čaure kojoj mladost si dala;
U etar, u etar šaren se pusti,
pun peskovitih obala i crvenih vrba,
pun osmeha očnjačkih s kojih curi srdzba,
da me pronađeš dok budan te sanjam.

I dokažeš da je ljubav isto što i tuga,
da smo bili samo san davnih goluba što su jugu hrlili,
hrabro i smelo, da crno jutro zamene za noći novorođenje belo.
O, ponovne sreće u znanim zmijama naših ulica;
kad su večeri ućutkane neizbežnim jutrima,
ti znaš koliko su tragovi iza nas neprimetni i krti,
i to da si sama, a čitavo srce si dala
za ljubav što opstaje i posle smrti.

No, probudi se!, kao mesec iznad ljubičastih kuća
i progledaj očima u kojim još robujem smeo,
u kojim još opraštam neverstvo, to proklestvo,
od otkrovljenja još ponosan i beo, gde dlana vruća
mačem nade sečem spomene toplih jastučnica naših,
i vidi me u severu uginulim
za kojim gore bronzane sveće te neuhvatne sreće,
i oprosti mi; ruke deteta mi pruži,

nek nas združi opet onaj osećaj srama,
nek nam dlanove zašije vetar sa Kablara
hladan, što vija kamene trave;

I tada, jedina moja i draga,
poljubimo se kao prvog puta, iznenada,
da nas sudbina zaboravi zavek.

Autor P.S

Odgovori

Subscribe without commenting