[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

 

Kroz tamu te slušam u mnogim danima,

Ko da Smrt lagodna beše, moja draga,

Nežno je prizivah bdenjem mnogih rima,

Da nečujni moj dah odnese bez traga;

Bilo bi predivno da smrt sada kušam,

Da me uzme k sebi sred ponoćnog časa,

Dok ti se kroz glas što budi pesma mila,

            Izliva sada i duša!

Više ne bih čuo pesmu tvoga glasa,

Rekvijem divni, jer zemlja bi me skrila.

Džon Kits Oda slavuju

 

I

Overture

Voljom Meseca i u dimu beskraja ja slavim

Izdišući tvoje stihove iz devedeset šeste, sedme

Naredila si mi jednom da ih “bezvredne” spalim

Izdao sam i nisam – vrelo ekstaze moje bedne

 

Zbog tebe, poeteso, ostao sam sakat

Iz grudnog koša istrgnuto mi je rebro

Moja Evo – čijeg sam ja prabića brat?

Nasladan momčuljak bio; sad prerano osedeo

 

Poslednji se put dotakosmo ispod Drveta jabuke

Siromasi u pari ponoćne litre; žudeo sam za tim zagrljajem

Nisam video zmiju, niti čuo njene siktaje

Sa petparačkog balkona izmigoljila si se

Padom u burlesku; kršili smo zakone prirode

Ostavljen da u grču ranjav grcam za tim zalogajem

 

Nisam te video ima čitav nečiji životni vek

Kad kažem nečiji, mislim na tvoje leglo

Creaturae ex tua utero

Svi oni stihovi trebali su da gore

– Detinjasta farsa bez rime i melodije

Iskrena, naoko bolna, naoko bezvredna

Spasila su ih tišljiva sećanja

Fatumski šestopreg hazardnih vetrova

I jedno poljubljeno ogledalo

 

Ove reči iskupljeničke i ružne

Piše čovek nezaljubljeno bezbrižan

U bezalkoholnoj vigiliji ljuto pijan

Stihovima nasamareni trapljenik koji čeka svoga „Kublaj Kana“

„Novogodišnju“

„Slavuja“

„Gavrana“

Prazne su anakruze „Kolumbovog jajeta“

– Sve su metafore već izmišljene, izvrnute

A ti si svoje Jaje dala da oplodi jedan Harlekin-trabunjator

Jedan iz plejade velikoustih idiota – mrtvarinu neka on ubira

Sve to zbog jednog okota, sve…to… zbog jednog… okota…

 

I ne želim te videti nikad više

Niti da opet iščitavam tvoje detinjarije

Koje iz Sintijine srpaste kolevke prhnuše

Da me ovde progone poput anaforne veštičarije

Moja Lorelaj

Moja Evo

Moja dušo ukleta

Koja ćeš zauvek počivati u večnom plamenu rodoskvrnuća

Ja nisam hteo – Za krepkog mladića nema zakona

Ti jesi

A opet smo okusili isto

Ti onda

Ja sada

I nikada – nikad više

 

II

Lacrimosa dies illa

Nije isto posmatrati nekog netremice

I videti Nešto na trenutak kroz bočni prozor taksija

Vraćao sam se iz bolničke posete

Nije bilo lako gledati očevog oca kako proživljava svoje drugo detinjstvo

Besom protiv umirućeg svetla! – Sada verujem da sam smrtan

Prizivam u pomoć sve brodolomne levijatane da me spasu iste sudbine

Žedan sam zdele pune kukute – Tebi govorim!

Tebi koja mi diktiraš ove mukotrpe

 

I zaista si to bila Ti, iza morete plave

Odale su te kreacije tvoje materice

Izgledala si lepša nego ikad

 

Taj susret protumačio sam kao znak

Pečat zmije koja proždire svoj rep

– Mi smo bića osuđena na Krug

Sećaš li se onog smešno-jadnog tamburaša

Imitatora, plagijatora, boema

U kog si bila beznadežno zaljubljena

Eno ga u tvojim stihovima

U tvojim bezvrednim, beznačajnim, šesnaestogodišnjim

Bleskavim stihovima

– Neuverljive misli o samoubistvu; molbe upućene bogu

O ludilu, o snovima, o nestanku, o „vukodlaku“, o Istini

O ljubavi, o ljubavi, oljubavioljubavioljubavi

 

Nedavno sam saznao da ti je otac umro

Kad sam poslednji put sreo tog trezvenjaka

Nije propustio priliku da mi udeli nekoliko…

Ljubavnih saveta – trebalo je sve da se završi u ćutanju

Rekao je: „Sestriću, želim ti da!…“ – Radilo se o poligamiji

Čuo sam da ga je smrt zadesila iznenada, poput strele

U noći punoj kučajskih vukova – Sada veruješ da si smrtna

 

Mlado povodljivo krdo; nezasita balavadija

Od umora ne zna – nestrpljivo čeka zmajev buj

Da li Ono što sam na trenutak video u staklenom treptaju

Mirno slika sebe u nejasnom neznanju

(a neznanje je samo zaborav, po Platonu)

Da li je njeni duplikati uveseljavaju

Da li zna da je u pustinji sagradila dom

 

Ti si za svoje ćerke samo mit. I ne samo ti

„Rodili smo se, a sve pre toga je mit!“

Iz Zbirčice još jedna nečedna nit

 

U „opservacionu poeziju“ ne verujem

Nisam poklonik autobiografija

U pitanju su lažljiva svedočenja

Zbir otužnih ispovednih nagađanja

Bezbojna smesa kratkotrajnog pigmenta

– Umesto bojadisanja, partiture slovnih nadražaja

 

I zato je ovo nepoezija

I zato je ovo ne-pesma

Ovo je – oguglali znoj atoma

Nepodnošljivo traparanje u krug

Od najsitnijih čestica, pa sve do neizmerljivih galaksija

Valijumskim mačem protiv tih vetrenjača – ne bunca malarija

Protiv strahova što trnu utrobinu praznog groba

Prizivaju me blede seni iz tartarskih dubina

U ništavilo gravitacije, u distorziju galvanizacije

U surovost krvavog pljuska ludničke devijacije

Na dno užasa čudolike jozafatske topionice

– Ja sam utuljeni talog od kojeg Tvoritelj vaja kukavice

Živim u zverinjaku, zver sam i sam

Očekujem poslednji hropotni manual organa

U zametu tihog bdenja; širom otvorenih očiju

Gledam svoju predstavu kako polako nestaje u zjap

Prepotopskih vrletnih bezdana

 

III

Agnus Dei

Uzalud se pokušavam prisetiti tvoje neizdržive nagote

Golicljive fantazije; nepokrivene bestidne sramote

O tvojim propupelim mlekasto-jagodastim kupicama

O tvom plavokosom telašcu – slatka čežnja brokatna

O onim ćelijama što utrše put svim mojim sunovratima

 

Tvog se lica bistro sećam – serafim na harfi agneca

Brevijarna kadenca brade, ružičastih ustanca

Poskokljivih očiju, visokog čela, prkosnog nosića

Zavodljiva derbedenica aprilskih sumraka

Narcis u meni ogledao se u tim dvosrčnim crtama

U toj titravoj vodenoj obmani

A ispod bezdušna tmina; duboka, ćorava halužina

 

Sve je bilo u tvom licu

I uvek sam gledao lice

Lice samo, lice zabranjeno, lice faćkalice

Nasladna kap u gorkom piću besanice

Golotinja dovoljna telu tela gladnog

Petoprsta arija tkiva – nadzvučna belina jezivog

 

IV

Regina tremendae majestatis

Tuba tuguje; ucrnjena hroma povorka senki; bolno jeca tamjan

Od dečije zvečke do bronzanih zvonatih kapi kratka je staza

Tajni parfem u mirisu semena koje obremeni sve moje propasti

– Grimizna eonska patnja za čašu punu vodoplavih suza

 

Svaki tvoj giljotinski trzaj rodi jedno lilitsko zlo

Tvoje Ženske ruke cvile stihijom hladnog rušenja

One mesečarski mrtvače sve tek začeto, rođeno

Molimo za spas – nerazumljiva unjkava klapnja

Glava se pobožno tvom srebrnom truplu klanja

Kupamo te kao roblje i ljubimo ti nadlanice

Tvoja štiklasta stopala gaze i mrve u prah sutrašnjice

Tvoje lice huči milion glasova koji pomračuju

Svako jutro divoloznog sunca dobrote – siv oblak plešeš

Ti si vulkan, meteor-ubica, cunami, zemljotres

Iz prostačkih nam grla čudovišna grmi himna

Auhrena, divko nebeska rumena!

Neshvatljiva Lepota postojanja

Divljokosa uplakana senka Sudnjeg dana

 

Ti više ne držiš vrata otvorena

Ne nudiš se veličanstvu noći i svemu što ona oživi

Znaš: Ljubav nisu nekoliko jutarnjih znojavih dahtaja

Ne daš se metamorfozi koja te pretvara u kučku ižvakanih sisa

Pod teškom rakijom krokodilski čuvaš svoje leglo

Veruješ da si srećna

 

Sve ono gore isceđeno staviti na jedan tas

Na drugi ovo što tek sledi

Neka te terazije dionizijske presude, a ne ja

Meni neka Drakon sudi

 

Sve ono što misliš da vredi

Višestruko je bezvrednije od tvoje Zbirčice

Ona sad iz sazvučja stidljivo gviri

Između pukotina sjaj disakordnih reči:

 

„Izgubljena zauvek“

„Kontraproduktivna“

„Dželat“

„Početak kraja“ – 12. 10. 1996. g. 12h 28′

„Nestajem“

„Kolumbovo jaje“

„Posvećeno G.“

„Barakuda“ – 30. 06. 1997. ponedeljak 20h 00 min.

reč-razgovor-priča

„Zašto? – Zato!“ – Jun. 1997. godine.

J.

V

Lux aeterna

Nisi mrtva; zbog toga zloumnik žalim

Smrt je najtačniji interval poezije

Oktave dokučive samo anđelima palim

Pate u nedostatku te neodoljive tvarije

Od koje stihovi izranjaju kao mehurovi

Iz penušaste divote note vitlaju uvis

Oslobođene tereta sa dna mora gluvih

Kao sunce koje otapa led koščati

Kao plamen koji nepovratno gužva papir

Umreću, a ti ćeš živeti, to me budi

Znam! nadživećeš i ovaj moj gnusni pir

I ovaj vidljivi preuveličani svet

I ove čudačke dorinute reči

I sve

 

U miru mesečevog pepela počivaj

Voleti je isto što i umreti

Tebi plačem rekvijem ovaj

Gorko-slatki od vatre i paprati

Tebi, medena, prelepa asuraška Devo

Moja Evo, moja Zmijo, moje Nebo

Lorelaj moja

Kalipso moja

Greše moj

Nebiće moje besmrtno

Sestro.

decrescendo     ppp    >n

Posted by Ivica T

Ako Niče, Prust, Bodler ili Rembo nadživljavaju varljivost mode, oni to duguju bezinteresnosti svoje surovosti, svojoj demonskoj hirurgiji, izdašnosti svoje gorčine. Njihovo delo traje, opire se kalendaru, zahvaljujući njegovoj svireposti. Proizvoljna tvrdnja? Razmotrite ugled Jevanđelja, agresivne knjige, knjige opake kakve nema. Emil Sioran - Silogizmi gorčine

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting