[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Sva slova skupila sam na jedno mesto

I naredila im da se slažu,

Ne bih li sklopila reč

Koja će opisati ono

što mi se u grudima događa…

Ljubav…

Da li je to dovoljno,

Pa da znaš koliko mi istinski ispuniš život

Svaki put kada udahneš…

Da želim da hranim tvoje snove,

A ne da ih izgladnjujem,

Pa da ojačaju tek toliko

Da možeš da ih odsanjaš do kraja…

Hoćeš li čuti zveckanje alata koji nosim u sebi

Za sve tvoje srušene želje

I polomljena nadanja…

Vera…

Imaš li dovoljno snage

Da odslušaš ovu reč do kraja,

A da te sumnja u njenu istinu ne prekine?

Ako je čuješ,

Hoćeš li onda i videti

Kako pletem zlatne niti razumevanja

Za sve tvoje napukle korake?

Sreća…

Hoćeš li je, kad je izgovorim,

Prepoznati u venama

I preseliti je u svoje grudi,

Da tu stanuje kao jedini pravi pobednik

Nad razočarenjima i zabludama?

Svaka za sebe ima svoj sopstveni govor,

Ali, nijedna nije ona,

Najčistija koja ne govori,

Nego ćuti,a sve kaže…

A možda mi ne treba nijedna…

Možda je svo značenje u meni,

A ne u rečima

I možda sam ja taj ključ

Za najtežu bravu na ovom svetu…

Tvoje srce…

Autor VilaDobrila

Ova objava ima 1 komentar

Odgovori

Subscribe without commenting