[Ukupno:3    Prosječno:5/5]

Bili smo sami na mostu tuge,
Zagrlio si me nije ti bilo druge
Shvatili smo da je vreme za rastanak nas – baš u ovaj cas
Pogledao si me, oci pune suza,
u grlu knedla
Vise nisam bila onako vedra
Stajali smo tako zagrljeni satima,
Niko da ide ka sopstvenim vratima
Ali svako svojim putem mora da krene
Ostace nam bar lepe uspomene
Posli smo, svako na svoju stranu puta
Zapitala sam se kuda ce me odvesti sopstvena ruta.
Na putu ka stanici sve vise sam bila u panici:
Sta cu sad gde cu bez njega kada on je bio sve sto mi treba.
A gde ce i on, kuda je posao, kada je cak ovde zbog mene dosao?
Ali neka ga mozda mu tamo bude sreca veca
A ako ikad dodje, ja cu i dalje da ga cekam…

This article has 2 comments

  1. Marija, ove ocjene gore nisu moje. Prošla pjesma ti je bila bolja. Ova mi je nekako sa nasilnijom rimom na momente neuvjerljivom.

    Napisi pjesmu o sebi – kakva si iznutra. Stavi je u neku sliku, oboji je. Kada pises – pisi iskreno , pa neka je i bolno ili vulgrano. Ne smije biti šmire. Budi oštrica noža, nemoj biti “kul”.

    • Cim budem ugrabila tvremena,
      Pokusacu. Ovo je bas rani rad,;ako ne i prvi, jos dok sam bila srednja, ali odlucila sam da je objavim iz razlog da vidim da li jr moje pisanje napredovalo. Zelela sam da cujrm komentare i savete. I hvala na tome zaista. Sada kada je i ja citam izgleda kao da ima previse metafora i da ide okolo.

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting