[Ukupno:0    Prosječno:0/5]
Preda mnom prolaz, velika vrata

s kupolom od kamenja drevna,

visokom dovoljno za diva.

Vidim, prolaze, i sestru, i brata,

ramena im uspravna, srca im revna,

a nekad im bijahu leđa kriva.

 

I moja se kičma uspraviti mora;

duh se poginje jer vrata mu uska,

u tome i jest ona slavna revnost

odlazećih kroz kapije sjajnog dvora.

S očiju spada mi nevidljiva ljuska:

sa mnom će proći i moja duševnost.

 

Stojim pred vratima, nadomak gradu,

duša se osvrće za nečim što ostaje,

za raznim blagom i blagodatima;

zbog njih sam izgubila godinu mladu,

zbog njih mi tuga još uvijek traje,

zbog udobnosti sporo prilazim vratima,

 

a netko me doziva, nešto me koči,

moja duševnost još nije zrela

i nije za odlazak stasala.

Bože moj, dušu mi još natoči

jer nisam učinila sve što sam htjela,

nisam se još ničim opasala;

 

čeka me izgradnja stamenog lika

da sličim i ja onom dostojanstvu

s kojime ljudi kraj mene prolaze.

Vraćam se, a u srcu mi živi slika

duša koje prilaze Tvojem prostranstvu

i sve dalje i dalje od mene odlaze.

16.03.2016.  09:22

 

Odgovori

Subscribe without commenting