[Ukupno:1    Prosječno:5/5]

Ulaziš na vrata, prekrasan, u crnom.
Ni ne slutiš da liješ svetlost
i njome mi zaslepljuješ razum.

Upućeni pogled nalik mržnji
vezuje me tmurnim lepkom,
ogoljujući surovu tamnicu duše.
Nepojmljiva sablast obuzima telo,
eksplozija osećanja guši,
dok srce silinom vatre probija rebra.
Iza mog lica besni oluja,
bez imalo daha,
praznina iznutra zuri u mene.

Guraš se kroz gomilu
ne bi li me dozvao,
ledeći mi svojim koracima
srž u kostima
nekom demonskom žestinom.

Od tog trenutka nema razumljivog načela.
Drhtim od jarosti sukoba sa đavolom.
“Stojim na ivici provalije,
zavirujem u ponor,
hvata me muka i vrtoglavica.”
Strmoglavo srljam u propast,
ali zašto odjednom – ustuknem.

Oblak dobija jasan oblik.
Te oči više nisu plave.
Postaješ ti ali bez sebe.

Osvrćem se
i shvatam
da si samo priviđenje.

Autor Sla

Ova objava ima 2 komentara

Odgovori

Subscribe without commenting